Општа декларација о правима човјека

Усвојена и прокламисана резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација 217А

(III) од 10. децембра 1948.г. ратификована Сл. л. бр. 7/1971.

УВОД

БУДУЋИ да су признавање урођеног достојанства и једнаких и неотуђивих права свих чланова људске породице темељ слободе, правде и мира у свијету,

БУДУЋИ да су непоштовање и презирање права човјека имали за посљедицу акте, који

су грубо вријеђали савјест човјечанства, и будући да је стварање свијета у којем ће људска бића уживати слободу говора и вјеровања и слободу од страха и несташице било проглашено као највиша тежња обичних људи,

БУДУЋИ да је важно да права човјека буду заштићена владавином права, да човјек не буде приморан да као посљедњем средству прибјегне побуни против тираније и угњетавања,

БУДУЋИ да је битно да се унапређује развој пријатељских односа између народа,

БУДУЋИ да су народи Уједињених нација поново потврдили у Повељи своју вјеру у основна права човјека, у достојанство и вриједност човјекове особе и у равноправност мушкараца и жена и пошто су одлучили да унапређују друштвени напредак и бољи друштвени стандард у широј слободи,

БУДУЋИ да су се Државе Чланице обавезале да, у сарадњи с Уједињеним нацијама, постигну унапређење општег поштовања човјекових права и основних слобода и њихово одржавање,

БУДУЋИ да је заједничко разумијевање тих права и слобода од највеће важности за пуно остварење те обавезе,

ГЕНЕРАЛНА СКУПШТИНА ПРОГЛАШАВА

ОВУ ОПШТУ ДЕКЛАРАЦИЈУ О ПРАВИМА ЧОВЈЕКА као заједничко мјерило постизања за све народе и све државе ради тога да би сваки појединац и сваки орган друштва, имајући ову Декларацију стално на уму, тежили да учењем и одгојем допринесу поштовању ових права и слобода и да би прогресивним националним и међународним мјерама осигурали њихово опште и дјелотворно признавање и одржавање, како међу народима самих Држава Чланица, тако и међу народима оних подручја која су под њиховом надлежношћу.

Члан 1.

Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима. Она су обдарена разумом и свијешћу и требају једни према другоме поступати у духу братства.

Члан 2.

Свакоме су доступна сва права и слободе наведене у овој Декларацији без разлике било које врсте, као што су раса, боја, пол, језик, вјера, политичко или друго мишљење, национално или друштвено поријекло, имовина, рођење или други правни положај. Надаље, не смије се правити никаква разлика на основу политичког, правног или међународног положаја земље или подручја којима нека особа припада, било да је ово подручје независно, под старатељством, несамоуправно, или да се налази ма под којим другим ограничењима суверености.

Члан 3.

Свако има право на живот, слободу и личну сигурност.

Члан 4.

Нико не смије бити држан у ропству или ропском односу; ропство и трговина робљем забрањује се у свим њиховим облицима.

Члан 5.

Нико не смије бити подвргнут мучењу или окрутном, нечовјечном или понижавајућем поступку или кажњавању.

Члан 6.

Свако има право да свагдје пред законом буде признат као особа.

Члан 7.

Сви су пред законом једнаки и имају право, без икакве дискриминације, на једнаку заштиту закона. Сви имају право на једнаку заштиту против било какве дискриминације којом се крши ова Декларација и против сваког подстицања на такву дискриминацију.

Члан 8.

Свако има право на дјелотворна правна средства путем надлежних националних судова због дјела којима се крше основна права која су му подијељена у уставу или закону.

Члан 9.

Нико не смије бити подвргнут самовољном хапшењу, затвору или изгону.

Члан 10.

Свако има право да га у пуној једнакости поштено и јавно саслуша независан и непристран суд, ради утврђивања његових права и обавеза и било какве кривичне оптужбе против њега.

Члан 11.

(1) Свако ко је оптужен за кривично дјело има право да се сматра невиним док се на основу закона кривња не докаже на јавном претресу на којем је имао све гаранције потребне за своју одбрану.

(2) Нико се не смије сматрати кривим за кривично дјело на основу било каквог чина или пропуста који нису представљали кривично дјело, у смислу националног или међународног права, у вријеме када су они били почињени. Исто тако не смије се изрицати тежа казна од оне која се могла примјенити када је кривично дјело почињено.

Члан 12.

Нико не смије бити извргнут самовољном мијешању у његов приватни живот, породицу, дом или преписку, нити нападајима на његову част и углед. Свако има право на заштиту закона против оваквог мијешања или напада.

Члан 13.

(1) Свако има право на слободу кретања и избора становања унутар границе сваке државе.

(2) Свако има право да напусти било коју земљу, укључујући своју властиту и да се врати у своју земљу.

Члан 14.

(1) Свако има право да тражи и ужива у другим земљама уточиште пред прогонима.

(2) На то се право нико не може позивати у случају прогона који су заиста изазвани неполитичким злочинима или поступку противном циљевима и начелима Уједињених народа.

Члан 15.

(1) Свако има право на држављанство.

(2) Нико не смије самовољно бити лишен свог држављанства нити му се смије одрећи право да промијени своје држављанство.

Члан 16.

(1) Пунољетни мушкарци и жене, без икаквих ограничења у погледу расе, држављанства или вјере, имају право да склопе брак и да оснују породицу. Они су равноправни приликом склапања брака, за вријеме његовог трајања и приликом његовог развода.

(2) Брак се склапа само уз слободан и потпун пристанак оних који намјеравају ступити у брак.

(3) Породица је природна и основна друштвена јединица и има право на заштиту друштва и државе.

Члан 17.

(1) Свако има право да сам посједује имовину, а исто тако да је посједује у заједници с другима.

(2) Нико не смије самовољно бити лишен своје имовине.

Члан 18.

Свако има право на слободу мисли, свијести и вјере; то право укључује слободу да се промјени вјера или вјеровање и слободу да се, било појединачни или у заједници с другима, јавно или приватно, испољава вјера или увјеровање учењем, вршењем, обредима и одржавањем.

Члан 19.

Свако има право на слободу мишљења и изражавања, ово право обухваћа слободу мишљења без туђег мишљења, а исто тако и тражење, примање и саопћавање обавјештења и идеја било којим средствима и без обзира на границе.

Члан 20.

(1) Свако има право на слободу мирног окупљања и удруживања.

(2) Нико не може бити приморан да припада неком удружењу.

Члан 21.

(1) Свако има право да судјелује у управи своје земље, непосредно или преко слободно изабраних представника.

(2) Свако има право на једнак приступ јавним службама у својој земљи.

(3) Воља народа треба да буде основа владине власти, та воља треба да се изражава на повременим и истинским изборима који треба да се спроводе општим и једнаким правом гласа, тајним гласањем или одговарајућим поступцима слободног гласања.

Члан 22.

Свако, као члан друштва, има право на социјално осигурање и право да остварује економска, социјална и културна права неопходна за своје достојанство и за развој своје личности, путем државне помоћи и међународне сарадње, а у складу с организацијом и средствима сваке државе.

Члан 23.

(1) Свако има право на рад, на слободан избор запослења, на правичне и повољне услове рада и на заштиту о незапослености.

(2) Свако, без разлике, има право на једнаку плату за једнаки рад.

(3) Свако ко ради има право на правичну и повољну наплату која њему и његовој породици осигурава човјека достојног опстанка и која се, по потреби, допуњује другим средствима социјалне заштите.

(4) Свако има право да, ради заштите својих интереса, образује синдикате и да ступа у њих.

Члан 24.

Свако има право на одмор и доколицу, укључујући разумно ограничење радних сати и периодичне плаћене празнике.

Члан 25.

(1) Свако има право на животни стандард који одговара здрављу и добробити њега самога и његове породице, укључујући храну, одјећу, стан и лијечничку његу и потребне социјалне услуге, као и право на осигурање за случај незапослености, болести, неспособности, удовиштва, старости или другог помањкања средстава за живот у приликама које су изван његове моћи.

(2) Мајка и дијете имају право на нарочиту бригу и помоћ. Сва дјеца, рођена у браку или ван њега, треба да уживају једнаку социјалну заштиту.

Члан 26.

(1) Свако има право на образовање. Образовање треба бити бесплатно бар у основним и нижим степенима. Основно образовање треба бити обавезно. Техничко и стручно образовање треба да буде општеприступачно, а више образовање треба такођер да буде свима приступачно на основу способности.

(2) Образовање треба да буде усмјерено на пуни развитак људске личности и на учвршћивању поштовања човјекових права и основних слобода. Оно треба да унапређује разумијевање, сношљивост и пријатељство међу свим народима, расним и вјерским скупинама, и треба да унапређује дјелатност Уједињених народа на одржању мира.

(3) Родитељи имају првенствено право да бирају врсту образовања за своју дјецу.

Члан 27.

(1) Свако има право да слободно судјелује у културном животу заједнице, да ужива у умјетности и да учествује у научном напретку и у његовим користима.

(2) Свако има право на заштиту моралних и материјалних интереса који проистичу од било којег научног, књижевног или умјетничког производа којем је он аутор.

Члан 28.

Свако има право на друштвени и међународни поредак у којем права и слободе изложене у овој Декларацији могу бити потпуно остварене.

Члан 29.

(1) Свако има обавезе према заједници из које је једино могуће слободно и пуно развијање његове личности.

(2) У вршењу својих права и слобода свако треба да буде подвргнут само оним ограничењима која су одређена искључиво у циљу осигурања дужног признања и поштовања права и слобода других, у циљу задовољења правичних захтјева морала, јавног поретка и општег благостања у демократском друштву.

(3) Та права и слободе ни у којем случају не могу се примјењивати противно циљевима и начелима Уједињених народа.

Члан 30.

Ништа се у овој Декларацији не може тумачити као право ма које државе, скупине или особе да судјелује у било којој дјелатности или да врши било какву дјелатност усмјерену на уништење било којих овдје изложених права и слобода.

Општа декларација УН о правима човјека